22. април – Дан планете земље

Dan planete ZemljeУ свету се данас низом манифестација обележава Дан планете Земље, 22. април, са циљем да људе подсети у каквом се стању налази природа планете на којој живе.

Дан планете Земље је установљен 1970. године у САД, после првих масовних протеста за заштиту животне средине.

Празник посвећен планети у свету се обележава од 1992. године, када је на конференције УН о животној средини у Рио де Жанеиру усклађен дугорочни програм за промоцију одрживог развоја. Ове године ће се обележити 44. пут.

Сврха обележавања 22. априла је да се упозори на опасност која прети животу на Земљи услед наглог развоја индустрије и пораста потребе за енергијом, што је довело до испуштања великих количина отровних супстанци у атмосферу и повећаног искоришћавања фосилног горива, а посредно утицало и на глобално загревање и климатске промене…

Са сваком генерацијом обележавам овај дан на различите начине, а трудим се да ученике едукујем да имају пажљив однос према природи… наравно, ова тема је заступљена готово у свим школским предметима…

Бојанке… 

IMAG8154_1[1]

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Писање поезије… 
4111012Filip 10

Предавања:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Гледамо филмове:http://youtu.be/8Akb1t37T4E

Advertisements

Васкршње честитке

16 2Васкрс  је  највећи хришћански празник којим се прославља Исусов повратак у живот — васкрсење. Тим поводом напишите честитку и обрадујте своје ближње. Нека знају да мислите на њих…

Искористите неке од предложених шаблона…  😉

Наставите са читањем

ОБИЧАЈИ ЗА ВАСКРС

NadjaТЕОДОРОВА СУБОТА – У суботу прве недеље Часног поста, пада празник светог Великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за славу. Тако се слави успомена на један догађај из првих векова хришћанства. Наиме, у време римског цара Јулијана Апостате 362. године, када је било гоњење хришћана као у време Нерона, нареди овај цар да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попрскају крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте. Међутим, свети Теодор Тирон јави архиепископу цариградском Евдоксију, да хришћани Цариграда не купују ништа од намирница, него да у својим домовима, те недеље кувају пшенично жито и мешају са медом, и то узимају уместо хране. Хришћани тако и ураде, и достојни се причесте у недељу Православља Као успомену на тај догађај, у овај дан, домаћице кувају жито као за славу, и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу.

VRBICA

ЛАЗАРЕВА СУБОТА ВРБИЦА – Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.
Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

ВЕЛИКА НЕДЕЉА – Ова недеља се зове још и Страсна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа. Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да верници у њима редовно учествују. У овој недељи су најважнији празници Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог. Тога дана је Господ установио свету тајну причешћа и зато је добро тога дана примити причешће. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи.
На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају. Све до Васкрса Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се верници после целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница. По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена.
Ове недеље црква заповеда најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести. http://youtu.be/ibiMhmXokKI

15 2

ВАСКРС – Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.
За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима.

Јаје је симбол обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.easter_eggs_in_a_basket-23060

ФАРБАЊЕ ВАСКРШЊИХ ЈАЈА – Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.

КАКО СЕ ФАРБАЈУ ЈАЈА? – Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да равномерно буду обојена, а деца обигравају око мајке, и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове „чуваркућа“. Пре фарбања јаја се могу „шарати“. Наиме, са растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаје се наноси топљени восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања, на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише X. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе), цртају крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.

СИМБОЛИКА – Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: „Христос Воскресе“. Црвена боја симболише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

ВАСКРШЊЕ СЛАВЉЕ – Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима:
„Христос Воскресе!“ и „Ваистину Воскресе!“
Тај поздрав траје све до Спасовдана.
Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита „Оче наш“ и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.MI

ТУЦАЊЕ ЈАЈИМА – На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, „Христос Воскресе“ и „Ваистину Воскресе“. На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.
Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.
У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај, да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака То сведочи о народној вери, да су сви људи пред Богом живи, и да умрли наши преци треба да осете васкршњу радост и славље.

ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК – Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

IMG_0018

Извор: http://www.spc-altena.de/

Свети Сава

1545707_652782454761006_519488215_nКада су Стефан Немања и његова жена Ана, у већ одмаклим годинама (Немањи је било 42) почели да размишљају о унуцима своје двојице синова Вукана и Стефана, догодило им се да им се роди и трећи син. Дадоше му име Растислав (Растко), да буде леп, здрав, крупан, снажан и дуговечан као храст (раст). Кажу савременици да је Растко поред својих родитеља живео као унуче поред баке и деке, окружен највећом љубављу. У то време, Немања је све чешће отпасивао мач предајући га старијим синовима, а сам се више посвећивао књигама и молитвама. Тако је и своје двоструко интересовање пренео синовима: старијима, у своје млађе доба, пренео је љубав према ратовању и војевању а млађем, у својим познијим годинама, љубав према књизи и самовању у молитви и размишљању.

Растко је од најранијих дана био окружен учитељима који су стизали из Цариграда, Солуна, Дубровника и Венеције. Пред малим принцом се отварао свет античке Грчке, цариградске и римске реторике и хришћанских житија, сазданих у дебеле књиге и свитке пергамента. Васпитаван је по цариградским узорима. Када му је било 15 година, отац му је доделио Травунију (данашњу Херцеговину) на управу, у жељи да млади принц уз помоћ искусних велможа научи како се земљом управља. Као принц од Оногошта (данас Никшић), Растко је са оцем, браћом и стричевима учествовао у преговорима са чувеним крсташким војсковођом Фридрихом Барбаросом. Савременици су забележили како се млади Растко једва уздржавао а да не прасне у смех гледајући како Барбароса и његови ритери поред постављених златних виљушака и ножева, прстима и војничким бодежима комадају печење не бришући браде и бркове.

И док су родитељи већ размишљали о његовој женидби, Растко је у 17. години био чврсто решен да се посвети књигама и манастирском самовању.

Наставите са читањем

Божићни празници и обичаји

BozicKод Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“

Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић ( већ од Никољдана ) и неколико недеља после Божића ( до Савиндана ) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа. У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји.

detinjciДЕТИНЦИ – У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и „дреше“ се онима који их вежу.

МАТЕРИЦЕ – У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши“. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником препреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се „дреше“ поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

ОЦИ ИЛИ ОЧЕВИ – У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се „дреше“ поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

ТУЦИНДАН – На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла“ убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.
За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.
На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

БАДЊИДАН – Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

badnjak_large
ШТА ЈЕ БАДЊАК? – 
Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.

КАКО СЕ СЕЧЕ БАДЊАК? – Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем ( сукањем ). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.

ШТА СИМБОЛИШЕ БАДЊАК? – Бадњак симболички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

БАДЊЕ ВЕЧЕ – Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан“. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!“ Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!“ Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

СЛАМА – После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.430836_4517915340220_872669410_n

ВЕЧЕРА УОЧИ БОЖИЋА – Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар „Рождество твоје…“, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

Рождество твоје, Христе Боже наш,
возсија мирови свјет разума;
в њем бо звјездам служашчиј звјездоју учахусја,
тебје клањатисја солнцу правди и
тебе вједјети с висоти востока,
Господи, слава тебје.

На српском:

РОЂЕЊЕ ТВОЈЕ, ХРИСТЕ БОЖЕ НАШ,
ЗАСИЈА СВЕТУ СВЕТЛОСТ РАЗУМА,
У ЊОЈ КОЈИ ЗВЕЗДАМА СЛУЖАХУ
ОД ЗВЕЗДЕ НАУЧИШЕ,
ТЕБИ ДА СЕ КЛАЊАЈУ СУНЦУ ПРАВДЕ
И ТЕБЕ ДА ПОЗНАЈУ С ВИСИНЕ ИСТОКА
ГОСПОДЕ СЛАВА ТЕБИ.

БОЖИЋ – Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православиим храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваистину се роди!“

Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

ПОЛОЖАЈНИК – На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник.
Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца), Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај“.

Положајник симболички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

polozajnik_large

ЧЕСНИЦА – Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставлља метални новчић златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се „Оче наш“ наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Cesnica

БОЖИЋ У УРБАНОЈ СРЕДИНИ – Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило што симболише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике или уз гледање филмова верске или моралне садржине.
Зато је веома важно да Божић буде нерадан дан државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну божићну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све се прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове: „Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића!“

БОЖИЋ – ПРАЗНИК ДЕЦЕ – Божић је првенствено празник деце. На Божић се родило најлепше и најсветије дете у историји људског рода. Зато, они родитељи који своју децу, из било којих разлога лишавају празновања Божића и доживљаја везаних за тај празник, чине према својој деци неопростиви грех. Уосталом Божић је празник и привилегија деце у целом цивилизованом хришћанском свету.

cesnica_large

СРПСКА НОВА ГОДИНА – Овај празник се празнује 14. јануара по новом календару а по старом 1. јануара. Зато се зове Нова Година. Обновљен је обичај „чекања Нове Године“. Уочи Нове Године, спрема се свечана вечера, где сви укућани са својим гостима, кумовима, пријатељима и сродницима уз весеље и песму чекају поноћ, када стиже Нова Година. Негде се то ради организовано у ресторанима, хотелима, салама и сл. У поноћ, тачно у 12 сати, сви се љубе и једни другима честитају долазак Нове године са жељама за дуг и миран живот, добро здравље и успех у послу. Сутрадан се одлази у цркву на службу. После службе се обавља свечани ручак. Домаћица меси погачу „василицу“ ( василица се зове јер је тога дана празник и Светог Василија Великог). Негде се василица меси од кукурузног брашна.

КРСТОВДАН – Овај празник пада 18. јануара, и празнује се у спомен Христовог крштења. Тај дан је постан и то је први посни дан од Божића. У храмовима се тога дана врши велико водоосвећење. У неким крајевима се поздрављају са речима: „Христос се крсти“ и „Ваистину се крсти“.

БОГОЈАВЉЕЊЕ – Богојављење се празнује 19. јануара. Тада се по црквама широм православља и српства врше велика и свечана освећења воде. Народ долази цркви са флашама и другим мањим судовима, узима освећену богојављенску водицу и носи је у своје домове. Ова водица, обзиром да је освећена на велики празник, има велика духовна и лековита својства. Иначе овога дана слави се успомена на Христово крштење, на реци Јордану, и јављање Бога у виду голуба и гласи: „Ово је Син мој љубљени, њега послушајте“.

ЈОВАЊДАН – Јовањдан је у низу богојављенских празника, јер је свети Јован Крститељ, на реци Јордану, крстио Господа Христа. Многи Срби тога дана славе. После Никољдана и Ђурђевдана, ово је светитељ који се код Срба највише поштује и слави.

САВИНДАН – Овај празник пада 27. јануара. Свети Сава је први српски просветитељ, духовни отац српске нације и творац српске црквене самосталности. Зато је Савиндан и верски и национални празник. То је крсна слава српских школа. Тога дана се у свим српским школама ломи славски колач, изводи прикладан светосавски програм у коме учествују ђаци са својим учитељима и родитељима. Резање колача исто је као и на дан црквене славе. Свака слава има свога домаћина, који се добровољно јавља, и сваке године се бира домаћин. Обично се на Савиндан увече у школама или домовима културе наставља народно весеље у коме учествује наша омладина.

Извор: http://www.spc.rs/sr

http://srpskikod.org/

 http://www.spc-altena.de/kyrill/eb1_index.html

Душан Силни – Човек који је померио границе

На данашњи дан 20. 12. 1355. умро је српски цар Душан Стефан Немањић, син краља Стефана Дечанског, краљ Србије од 1331. године. У време његове владавине Србија је била на врхунцу моћи, простирала се од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку.

car-dusan-nemanjicДетињство – Цар Стефан Душан Немањић рођен је негде око 1308. године. Његови родитељи били су Стефан Урош III Дечански и Теодора Смилец, док је место рођења остало непознато.
Био је висок и веома леп човек. Као племића, у правом смислу те речи, одликовала га је крупна, сразмерна грађа, а приповеда се да је имао лепо лице и благ поглед. Цар Душан данас важи за прототип правог српског средњовековног витеза, али и правог мушкарца.
Његово детињство обележио је сукоб Стефана Дечанског (Душановог оца) и краља Милутина (Душановог деде). Тако је млади царевић још у детињству био прогнан са породицом, а у једном тренутку је чак био и талац.

Стефан Дечански, отац цара Душана

Стефан Дечански, отац цара Душана

Упркос свему, Душанов отац након Милутинове смрти постаје краљ. Као принц, Душан је одмах кренуо у освајања и помогао да Србија прошири утицај и територије. Прва значајна битка одиграла се код Велбужда, где је краљевић Душан са оцем поразио бугарску војску, и тиме срушио савез Византије и Бугарске.
Наиме, бугарски и византијски владари, склопили су савез са циљем да униште Србију. Међутим Стефан и Душан су код Велбужда однели убедљиву победу која је ослабила Бугаре, а Византија се убрзо окренула против савезника. Србија се проширила на југ, освојивши Ниш.
Харизматични краљевић успео је да освоји и симпатије племства, поготово након битке против Бугара, а његов отац наслутио је да би принц могао да се побуни против њега, баш као што се он својевремено побунио против свог оца. Зато му је дао на управу Зету, али то није задовољило амбиције младог краљевића, којег је властела хушкала да преотме престо.
У августу 1331. године, Душан је дрско напао неспремног оца, заробио га заједно са породицом и преузео власт.
Душан Силни је крунисан, мање од месец дана касније ( тада је био у раним двадесетим ), а несрећни Стефан Дечански, преминуо је у новембру исте године као заточеник свог сина.
За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а потом и целе српске државе.
Наиме, када су дошли људи да га убију, Стефан је проклео сина и његове потомке. Мада се то проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његовог унука Уроша, који је изгубио царство.
Легенда је трајала много векова, посебно када је кнез Лазар са својим ратницима изгубио битку на Косову, а Србија пала под Турке. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, искористивши унутрашње немире у Византији.

Царица Јелена, Душанова жена

Царица Јелена, Душанова жена

Женидба Душанова – Недуго пошто је дошао на власт, Душан је решио да се ожени, како би Србија добила краљицу, а потом и престолонаследника.
Његово срце украла је лепа Јелена, сестра бугарског цара Јована. Цар Јован је сестру послао као изасланика код српског краља, па је Душана задивило и то што лепа принцеза уме да се ухвати у коштац са озбиљним дипломатским задацима.
Тако је Србија добила краљицу, Бугарска је била безбедна од српских напада, али наследника дуго није било. Тек пет година касније родио се Урош.
Иначе, брак је био опасно пољуљан док се наследник није родио. Јелену и Душана одржала је велика љубав, а ситуација у браку се знатно побољшала после Урошевог рођења.
Јелена је имала велики утицај на Душана, сматра се да је утицала на велики број Душанових одлука, а зна се и да је пратила краља у његовим биткама и освајањима.
Царица Јелена била је повлашћена по многим питањима. Чак јој је дозовљено да оде на Свету гору, где је женама забрањен приступ. Међутим, породица је морала да се склони пред најездом куге, а царица је путовала у носиљки, па тако није дотицала свето тло. Након Душанове смрти, Јелена се замонашила, а Урошева смрт ју је толико погодила да је престала да се бави политиком и посветила се строгом посту. Њена удаја за Душана, значила је и многе погодности за Бугарску, а поготово за њену браћу. Када је Србија постала царевина, њен други брат Јован Асен постао је деспот и владао Валоном.

Проглашење Душановог Законика; слика Паје Јовановића

Проглашење Душановог Законика; слика Паје Јовановића

Душанов законик – Мудру своју владавину Душан је утемељио Закоником који се и данас изучава у историји правних наука као изузетан.
Душанов законик строго забрањује ископавање покојника и вршење разних ритуала и врачарења над њима. То је један од закона који су донети са циљем да се спречи вештичарење међу народом. Особа која би прекршила закон, била би проглашена јеретиком и могла је бити прогнана.
Византијско право је послужило као један од модела за доношење Душановог законика, а религија је имала доста утицаја на доношење закона и у Србији и у Византији. Било је и телесних казни за поједине преступе, попут осмуђивања браде, шибања, чак и одсецања делова тела ( у обзир су долазиле све врсте сакаћења, осим кастрације) , а убиство неког од чланова породице се кажњавало смрћу. Што се тиче одсецања делова тела, кажњавање се вршило јавно, за пример другима.
По Душановом законику и племство је могло бити кажњено, али те казне су у многим случајевима биле нешто блаже него за обичан народ.
Закон је и женама дао нека одређена права, углавном женама племенитог порекла. За сексуално злостављање властелинки, губиле су се обе руке, било да их је напаствовао обичан грађанин, племић, па чак и муж. Девојкама православне вере није била дозвољена удаја за католика, осим ако би младожења пристао да пређе у православље. Такође, није био дозвољен брак између Срба и Влаха.
Оригинални примерак закона није сачуван до данас, али велики број копија јесте. Знамо да је Душанов законик имао 201 члан.
Али, као што је у много чему био изузетан, тако је од Немањића изузетак и по томе што није проглашен за светитеља. Сматра се да су можда два разлога узрок томе. Један, крупнији, јесте начин његовог доласка на власт, а други је што се у време куге, заједно са супругом Јеленом, склонио на Светој Гори и у манастир Хиландар.
Када су му калуђери озбиљно замерили што ју је довео на Свету Гору, где ниједна женска нога никада није ни крочила, одговорио им је да Јелена није жена, него царица. Црква му ни то изгледа није заборавила.
За живота, завршио је манастир Дечане, задужбину свог оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб.

Цар Душан са породицом

Цар Душан са породицом

Занимљиво – Круна цара Душана чува се у Цетињском манастиру у Црној Гори.
Цар Душан Силни је једини члан династије Немањић који није проглашен за свеца, иако је, попут претходника подигао велики број цркава и манастира. Разлог је, опет се наводи, то што је устао против свог оца.
Воштана фигура цара Душана налази се у Музеју воштаних фигура у Јагодини.
С обзиром да је Душан мистериозно преминуо 1355. године, постоје претпоставке и да је отрован. Постоји и доста осумњичених.
То могу бити и Турци који су баш у том периоду успели да се искрцају на европско тло, али им је српски цар сметао у даљим освајањима, али сумња се и на српску властелу, којој је било лакше да се побуни против малолетног Уроша, него против силног цара.
Сахрањен је у манастиру Светих Арханђела код Призрена који је у време турских освајања срушен до темеља.

Аутор: Зорана Шокорац

Писмо Деда Мразу

jaa   У жељи да употпуним дечју новогодишњу радост, сваке године већ традиционално пишемо писмо Деда Мразу. Осим подстицаја ђака да кроз игру и уче, циљ је да се деца уведу у свет одрастања кроз писмо, културу писања и писменост, да негују ту писмену комуникацију, као и да богате матерњи језик. Дечји радови потврдили су бескрајну дечју маштовитост, духовитост,  стваралачки дух, спремност да уложе да би добили, а многа писма су знала и да нас забаве, растуже, подстакну на добра дела… сва писма се могу лепо упаковати у шаблоне, направити добар пано… и Нова година може да почне! 😀

Писмо Деда Мразу ФИЛИП БАКИЋ

Писмо Деда Мразу ФИЛИП БАКИЋ 1

Постоје и писма која деца добију од Деда Мраза… мој братанац и братаница су га добили прошле године први пут… 🙂

Писмо од Деда Мраза за Немању

Писмо од Деда Мраза за Ању  ( читајући ово писмо од прошле године, моја братаница је пожелела да напише одговор Деда Мразу 🙂 Одговор Ањин Деда Мразу )

Писмо које је обишло свет… дирљиво… http://www.nezavisne.com/zivot-stil/zivot/U-pismu-Djeda-Mrazu-trazi-pomoc-za-sestru-222552.html

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.