Када су Стефан Немања и његова жена Ана, у већ одмаклим годинама (Немањи је било 42) почели да размишљају о унуцима своје двојице синова Вукана и Стефана, догодило им се да им се роди и трећи син. Дадоше му име Растислав (Растко), да буде леп, здрав, крупан, снажан и дуговечан као храст (раст). Кажу савременици да је Растко поред својих родитеља живео као унуче поред баке и деке, окружен највећом љубављу. У то време, Немања је све чешће отпасивао мач предајући га старијим синовима, а сам се више посвећивао књигама и молитвама. Тако је и своје двоструко интересовање пренео синовима: старијима, у своје млађе доба, пренео је љубав према ратовању и војевању а млађем, у својим познијим годинама, љубав према књизи и самовању у молитви и размишљању.
Растко је од најранијих дана био окружен учитељима који су стизали из Цариграда, Солуна, Дубровника и Венеције. Пред малим принцом се отварао свет античке Грчке, цариградске и римске реторике и хришћанских житија, сазданих у дебеле књиге и свитке пергамента. Васпитаван је по цариградским узорима. Када му је било 15 година, отац му је доделио Травунију (данашњу Херцеговину) на управу, у жељи да млади принц уз помоћ искусних велможа научи како се земљом управља. Као принц од Оногошта (данас Никшић), Растко је са оцем, браћом и стричевима учествовао у преговорима са чувеним крсташким војсковођом Фридрихом Барбаросом. Савременици су забележили како се млади Растко једва уздржавао а да не прасне у смех гледајући како Барбароса и његови ритери поред постављених златних виљушака и ножева, прстима и војничким бодежима комадају печење не бришући браде и бркове.
И док су родитељи већ размишљали о његовој женидби, Растко је у 17. години био чврсто решен да се посвети књигама и манастирском самовању.
Школа - мотив за најлепша дела! 